skip to Main Content
Popust

Jasminko u zemlji Lagariji

Ocenjeno sa 0 od 5
(Ostavi komentar)

1,078.00 RSD

U jednu čudnovatu zemlju u kojoj je po vladarevom naređenju sve naopako i u kojoj je istina zabranjena dospeva Jasminko, momak moćnog glasa, koji uz pomoć prijatelja uspeva da izvojuje pobedu istine.

Sa italijanskog prevela Marija Spasić.
Korice ilustrovala Dragana Barjaktarević.

Beleška o piscu

Đani Rodari rođen je 1920. godine u Omenji, u Italiji. Nakon kratkotrajnog iskustva u učiteljskom pozivu, radi kao novinar i sasvim slučajno počinje da piše za decu. Njegove knjige doživele su brojne prevode i dobile mnoge nagrade, među kojima je i prestižna Andersenova nagrada (1970), Nobelova nagrada u književnosti za decu. Rodari je preminuo u Rimu, 1980. godine. Neka od njegovih najznačajnijih dela su Avanture lukoglavog, Jasminko u zemlji Lagariji, Pesmice na zemlji i na nebu, Telefonske bajke, Planeta novogodišnjih jelki, Knjiga grešaka, Torta na nebu, Beše dvaput baron Lamberto i mnoge druge.

Odlomak

SAD VAS JASMINKO VODI
DA VIDITE KAKO ĆE ŠEPAVKO DA SE RODI

Čim je ušao u tu stranu zemlju, Jasminko spazi srebrni novčić. Svetlucao je na zemlji, na vidnom mestu pokraj trotoara.
– Čudno – pomisli – niko ga nije uzeo. Bogme ga ja neću ostaviti. Još sinoć sam potrošio ono malo para što sam imao, pa danas nisam ni parče hleba ubacio u usta. Samo moram prvo da proverim da nije nekom ispao…
Priđe grupici ljudi koji su ga odmeravali i domunđavali se, pa im pokaza svoj novčić:
– Gospodo, da nije neko od vas izgubio ovaj novčić? – upita tiho, da ih ne uplaši.
– Odlazi – odgovoriše mu – i ne pokazuj taj novčić naokolo da ne bi nagrabusio.
– Izvinite, molim vas – prošaputa Jasminko zbunjeno. A onda se zaputi pravo u radnju sa tablom na kojoj je pisalo: Prehrambeni proizvodi i mešovita roba.
Umesto suhomesnatih proizvoda i tegli džema, u izlogu su bile nagomilane sveske, kutije bojica, bočice mastila.
– Baš je mešovito – reče u sebi Jasminko, pa samouvereno uđe u prodavnicu.
– Dobro veče – ceremonijalno ga pozdravi trgovac.
– Istini za volju – pomisli Jasminko – još nisam čuo da je odzvonilo podne, ali bolje da ne zanovetam.
A onda upita tiho kao i uvek (što je svakako bilo preglasno za normalne uši).
– Mogu li da dobijem hleba?
– Svakako, dragi gospodine. Koliko želite? Jednu bocu ili dve? Crveni ili crni?
– Crni nikako – odgovori Jasminko. – Nego, vi ga stvarno prodajete u bocama?
Prodavac prasnu u smeh:
– A kako bismo ga drugačije prodavali? Da se možda kod vas ne seče na kriške? Pogledajte, pogledajte samo kakav lep hleb imamo.
Dok je govorio, pokaza mu na stalaži stotine bočica mastila najrazličitijih boja, poređanih preciznije od bataljona vojske u stroju. Inače, u celoj radnji nije se moglo videti ništa jestivo: ni okrajak sira, ni kora jabuke.
– Da ovaj nije poludeo? – pitao se Jasminko. – Možda je bolje da mu povlađujem.
– Prelep hleb, nema šta – reče zatim pokazujući na jednu bočicu crvenog mastila, ponajviše da bi video šta će mu na to reći prodavac.
– Nije li? – odgovori ovaj, sav ozaren zbog komplimenta. – To je najbolji zeleni hleb na tržištu.
– Zeleni?
– Dakako! Izvinite, vi možda ne vidite dobro?
Jasminko je bio siguran da vidi bočicu crvenog mastila i već je pokušavao da smisli bilo kakav izgovor da se mirno povuče i ode kod nekog manje ludog prodavca, ali odjednom mu sinu ideja.
– Čujte – reče – vratiću se kasnije po hleb. A dotle, da li biste me uputili u neku prodavnicu u kojoj se može kupiti kvalitetno mastilo?
– Kako da ne – odgovori prodavac, ne skidajući onaj ceremonijalni osmeh. – Pogledajte, preko puta se nalazi najrenomiranija knjižara u gradu.
U izlogu radnje preko puta bilo je raznih vrsta hleba, kolača, peciva, špageta, makarona, brdo sira, čitava šuma kobasica i salama.
– Tako sam i mislio – pomisli Jasminko – onaj prodavac je poludeo, pa mastilo naziva hlebom, a hleb mastilom. Ovo mi već bolje izgleda.
Ušao je u radnju i zatražio pola kilograma hleba.
– Hleb? – ljubazno upita prodavac. – Biće da ste pogrešili. Hleb se prodaje preko puta. Mi prodajemo samo kancelarijski materijal, zar ne vidite? Pa širokim pokretom ruke pokaza to izobilje namirnica.
– Shvatam – zaključi Jasminko – u ovoj zemlji treba pričati naopako. Ako hleb nazoveš hlebom, niko te ne razume.

Recenzije

Još nema komentara.

Podeli svoje utiske o knjizi!

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Back To Top