Vrtirep

„Trebalo bi, draga deco, da počnem od opisa vile Almijeri tokom jednog lepog julskog popodneva, negde oko pola tri, kad se čitavo selo opruži kao da je željno odmora, u onom dubokom miru i tišini, koje se čak ni cvrčci, najdrskiji međ insektima, ne usuđuju da remete.
Međutim, iz iskustva znam da vi opise preskačete iz mesta, tako da bi taj trud bio uzaludan. Sem toga, mislim da vam neće biti teško da zamislite lepu, sasvim belu kuću sa zelenim kapcima, pod kojima je isturena povelika okapnica od loze tamjanike, zasađene s obe strane pročelja kuće i čak dotle izrasle.
Loze je, eto, bilo koliko vam volja. Grožđa nije bilo. Video se tek pokoji grozd tu i tamo, daleko od prozora. Eh, to je i te kako dokazano u botanici: tamjanika nikad nema grozdove kraj prozora – gde ima dece u kući.
Oh, pst! Evo ih!
Vrata se polagano otvaraju i iz kuće, jedno po jedno, izlaze dva dečaka i jedna devojčica. Silaze polako niz dva stepenika, vukući noge i spuštenog pogleda, pa im od očiju sve do vrha nosa pada senka sete.
– Oh, kako to? – kazaćete. – Em su napolju, em ih je troje, a tako su ozbiljni…“