Plovidba

Prvo poglavlje

Kad se Ezekjel te noći probudio, osećao se čudno i uznemireno, kao da je u nekoj opasnosti, ili u košmaru.
Nije bio u opasnosti: bio je u svojoj kući – u Skuljiciju, mestu u kom su se svi međusobno poznavali, gde su se još uvek smela ostavljati otključana vrata i nije bilo potrebe za rezama, alarmima i drugim bakračima kao u velikim gradovima. Spolja je dopirao šum mora, koji ga je pratio celog života pošto je bio ribar.
Nije bio ni u košmaru.
Ezekjel je bio veoma star i već godinama je sanjao isti san. Vozio je svoj crveni motor marke Guci u svežoj noći krivudavim putem uz stenovitu obalu. Bilo mu je lepo, kao kad je u mladim godinama kupio polovan motor od apotekara iz Monteskura, zabačenog seoceta navrh planine. Otplaćivao ga je na rate jer nije imao prebijene pare.
A onda, svake noći u tom snu, odjednom više ne bi bio na motoru već bi došla njegova supruga Katarina, koja ga je napustila pre samo četiri godine, posle kratke bolesti.
Katarina u tom snu nije bila mlada i lepa, kakvu ju je upoznao na vašaru za Svetu Rozaliju, kakvu ju je vozio crvenim motorom one noći kad je nebo bilo posuto milionima zvezda. Ne, bila je onakva kakvu ju je pamtio iz poslednjih dana života: starica crne kose, tek ponegde prošarane sedim vlasima, i sa mrežom bora oko očiju. Takvu ju je pamtio zato što ju je voleo do samog kraja.
Katarina mu je u snu nežno stiskala ruku i govorila: – Ustani, Ezekjele! – baš kao što je za života radila skoro pedeset godina.
Ezekjel bi se tad budio.
Bilo je ono gluvo doba kad više nije noć, ali nije još ni dan, kad je tamna linija između neba i zemlje nejasna, pa još nisu razdvojeni. Ipak, u to doba morske ptice osećaju da samo što nije svanulo, pa počinju da ispuštaju krike u kružnom letu. Ezekjel je celog života ustajao u to vreme jer se ribari tad otiskuju čamcima na more i dovikuju sa pramca na pramac. Možda se u to doba i ribe bude, pod uslovom da uopšte i spavaju, uljuljkane talasima.
Ezekjel je zadržao tu naviku i kad je ostario i više nije išao da peca.
Te noći seo je na krevet i potražio pantofle u mraku.
Eto zašto je bio uznemiren: imao je utisak da ga je Katarina probudila ranije nego inače, a to je bilo baš čudno – za tih pedeset godina nikad se nije desilo da Katarina pogreši.
Ustao je, otišao do kuhinje, upalio svetlo i stavio sebi jaku crnu kafu, kakvu mu je supruga uvek kuvala, a sad je naučio da sam to radi. Glomazan, bučan budilnik stajao je na kredencu u kuhinji. Pogledao je u njega. Stvarno, Katarina ga je probudila pola sata ranije.
Ezekjel je popio baš slatku kafu, po svojoj meri, za stolom sa mermernom pločom.
Šta je to moglo da znači? Sigurno nije bilo slučajno…